Kristina Kovač za Posh magazin
Kada se polovinom devedesetih pojavio duet “K2″ kog su činile sestre Aleksandra i Kristina Kovač, može se slobodno reći da su donele veliko osveženje na tadašnju jugoslovensku muzičku scenu. Poptuno drugačije i vizuelno i muzički zauvek su obeležile jedno vreme velikim hitovima “Ajmo u život”, “Džangl mania”, “Milo moje” itd. koji su podsećali na pesme koje smo mogli slušati na svetskim muzičkim radio i tv stanicama. Kristina Kovač danas, pored velikog muzičkog iskustva iza sebe, ima svoju produkcijsku kuću “KK Music”, vrlo uspešnu samostalnu karijeru, aktuelni album “U nebranom grožđu” i dva sjajna visokobudžetna spota za pesme “Kolena” i “Život je ljut” koje su obeležile prethodno leto. Sa Kristinom smo popričali o svemu što je trenutno aktuelno u njenom profesionalnom životu, ko su joj muzički uzori danas, o tome da ima li šanse da duet “K2″ ponovo nešto ponudi publici i nekim privatnim stvarima koje je ispunjavaju i čine srećnom. Za sve naše čitaoce koji su nam pisali u želji da upravo nju vide u našem magazinu, objavljujemo interesantan intervju koji smo nedavno napravili sa KK.
Tračeraj na visokom nivou. To bi možda mogao da bude podnaslov ovog teksta, obzirom da sve što ćete u ovom izveštaju moći da pročitate podseća na dobro “spakovano” foliranje svetskih poznatih faca. Holivud je naravno uvek interesantan i inspirativan za “ćaskanje uz kaficu”, a gde su i šta rade prave zvezde crvenih tepiha, pročitajte u izveštaju koji smo za vas pripremili. Kakve to probleme ima pop diva Bjonse Nouls, ko će biti novo seksi lice “Campari” kalendara za 2008. godinu, koja je to zvezda proglašena za najseksipilniju ženu na svetu i hoće li se Džesika Alba skinuti u svom novom filmu ili ne… Ko to pokazuje vaginu u sred šou programa na nacionalnoj televiziji i šta je smerna majka Anđelina Džoli zabranila svojoj mnogobrojnoj deci da gledaju… Zanimljivo, zar ne? Opuštajući, dinamičan i informativan gossip report samo na Posh magazinu, kako ste navikli u našem odeljku posvećenom džet-setu.
U prvom delu reportaže na temu položaja homoseksualne populacije u našoj zemlji pokušali smo da na jedan, krajnje jednostavan i nadamo se, objektivan način odgovorimo na neka pitanja vezana za ovu tematiku. Biti gej u Srbiji svakako nije lako, ali pitanje odbacivanja i protivljenja nikako da nađe svoj pravi odgovor. Da li je zaista toliko teško biti drugačiji u zemlji u kojoj su do juče besneli ratovi, nemaština i opšta kulturna i ljudska kriza, ili je isticanje stvari kao što je seksualna orijentacija potpuno deplasirano i nepotrebno? U drugom delu reporaže bavićemo se nekim psihološkim i sociološkim momentima u gej kulturi, postojanjem i aktivizmom organizacija koje štite prava pojedinaca odnosno građana drugačije seksualne orijentacije i pokušati da dobijemo jednu objektivnu sliku o tome u kojoj smo meri, kao društvo, blagonakloni prema različitosti. Postižu li organizacije za gej prava ikakve rezultate, da li se i kada planira organizacija nove gej parade u Srbiji i šta suštinski treba promeniti u tako delikatnim međuljudskim odnosima, pročitajte u nastavku naše priče. On će, nadamo se, dati krajnji zaključak o ovoj temi, a o svemu tome smo razgovarali sa Aleksandrom, mladim gej psihologom iz Novog Sada, Predragom Azdejkovićem, urednikom sajta 
Vanja Ejdus je jedna od naših najaktivnijih pozorišnih glumica u zadnjih nekoliko godina. Iako je pripadnica mlade generacije, to joj nije bilo prepreka da ostvari niz, izuzetno ozbiljnih dramskih uloga poput dugogodišnjih iskusnih glumaca. Dobitnica je Sterijine nagrade za najbolju žensku ulogu u predstavi “Hasanaginica”, reditelja Jagoša Markovića, a kao stalnu članicu Narodnog pozorišta u Beogradu, možemo je gledati još i u predstavama “Muke sa slobodom”, “Tri sestre”, te čuvenom Šekspirovom komadu “Romeo i Julija” gde sa kolegom Nenadom Stojmenovićem, tumači naslovnu ulogu. U intervjuu za naš magazin, Vanja priča o svim lepim i onim manje lepim stvarima vezanim za posao glumca, o tome šta trenutno radi i čemu se nada i stremi u budućnosti. Priznaje da bez poljubaca ne bi mogla zamisliti svoj uobičajen dan i da ne zna šta to žene rade po salonima lepote. A kako se neguje, rekreira i odmara od napornih proba predstava, pročitajte u intervjuu koji smo napravili sa Vanjom.
Tetoviranje kao umetnost i način da ulepšamo svoje telo, prisutna je u svim civilizacijama vekovima unazad. U gotovo svim istorijskim epohama, mogli su se naći tragovi obeležavanja sopstvenog tela, koji su preteča današnjeg tetoviranja. No, iako je tetoviranje kao pojava i način izražavanja nastalo jako davno, svedoci smo dugogodišnjih civilizacijskih predrasuda i oprečnih mišljenja po pitanju ovakvog načina ukrašavanja tela. Tetoviranje je oduvek bilo tabu tema, nešto što “nije dobro” ili što rade samo “loši momci”. Da li je konačno došla era, kada ćemo kao društvo odbaciti svaku vrstu predrasuda o nečemu što je drugačije ili o čemu ne znamo dovoljno i da li je tetoviranje kao potpuno legalna delatnost konačno pronašla svoje mesto među društveno prihvatljivim pojavama, istražili smo u reportaži koju smo pripremili. Uz svesrdnu pomoć i ljubaznost naše najpoznatije tattoo umetnice Snežane Dubajić, vlasnice Centra “Sinđel” prvog legalnog studija u Beogradu koji se bavi ovom vrstom delatnosti, pokušali smo da dođemo do odgovora na mnoga pitanja, nedoumice i predrasude u vezi sa umetnošću tetoviranja.
Istorija ljudske civilizacije pamti i svedoči o raznim vrstama ukrašavanja ljudskog tela, kako putem iscrtavanja nalik današnjem tetoviranju, tako i putem nakita koji je od pamtiveka bio sastavni deo statusnog obeležja. Vladari su kroz istoriju imali svoju vrstu nakita, crkveni stalež isticao je religioznu simboliku nakitom od zlata, a niži staleži su uglavnom nosili nakit koji je jasno određivao njihov društveni status. Nakit je oduvek pretstavljao simbol i obebeležje, bilo moći, religijskog opredelenja, statusa i položaja u društvu, etničke pripadnosti, a tek u novijoj istoriji preuzeo je ulogu glavnog i nezaobilaznog modnog detalja. Posmatrano sa psihološkog stanovišta, može se zaključiti da je u ljudskoj prirodi potreba da se telo ukrasi i na taj način izrazi, opredeli i pokaže i konačno izađe iz okvira zatvorenosti. On je jezik koji govori sam za sebe, jasno određujući onog koji ga nosi, bilo da su u pitanju vladari, savremeni ili posmatrani kroz istoriju, bilo da su u pitanju javne ličnosti, umetnici ili tvorci današnje mode. Menjao je svoje oblike, dizajn ili kvalitet, ali namena mu je uvek ostajala ista - na što eksplicitniji način izraziti i definisati osobu koja ga nosi. 
