Lepota virtualnog ili savremeni platonizam

“Gospod ti je dao svetlu iskru. Kresni, I obasjaj tamu gde pesnici žive, MajuÅ¡nosti svoje neka budu svesni”.

Unutrašnji doživljaj realnosti svakog od nas je neponovljivi osećaj u kojem živimo, dišemo, uzdižemo se, padamo, strahujemo i patimo. Ima nas koji volimo da gazimo zemljom čvrstim hodom i opipavamo svet oko sebe, i samo nam je bitna i stvarna upravo ta, materijalna, opipljiva, vizuelna stvarnost, bez mnogo primesa i dodira sa duhom i suštinom postojanja. Ima nas i koji naziremo druge sfere realnosti i živimo u svetovima samo nama znanim i vidicima samo nama vidljivim, i ne trudimo se čak ni da je prbližimo ostatku sveta. I ako se sada zapitamo postoji li zaista više realnosti u kojima se jednako može živeti i mreti i voleti i stvarati, teško da ćemo dati pravi odgovor koji bi podjednako zadovoljio i materijaliste i idealiste i pesnike i bankare, i slikare i advokate.

Svi mi živimo u civilizaciji u kojoj dominiraju mediji i savremena sredstva komunikacije, ulazimo u tudje živote i pratimo iskrivljene slike stvarnosti putem malih ekrana, gajimo posebne emocije prema odredjenim likovima sa tv kanala i unutrašnje proživljavamo ratove i bobme koje gledamo na filmovima. Nije li i to ulazak u druge sfere realnosti, i kad gledamo film koji obiluje emotivnim i melodramičnim scenama iz rata ili ljubavnih jada, mi živimo mimo materijalnog i stvarnog. Plačemo, radujemo se, isčekujemo i nadamo se. Informacije koje nam dolaze i prolaze samo su elementi koji formiraju naš pristup stvarnosti i na osnovu kojih gradimo živu sliku i stavove, principe i znanja.

I zaista bi zvučalo pomalo otrcano i stereotipno ako bih sada rekla “svi smo mi pomalo virtualni” i svi mi živimo kao stado kojim upravlja, ovaj ili onaj medij, ovaj ili onaj nametnuti postulat ili ideja, a naÅ¡ intelekt sve prihvata i upija bez mnogo razlaganja i rasčlanjivanja. I tu ćemo stati sa principima manipulatorskog nametanja realnosti i pozabavićemo se samom idejom virtualnosti i unutraÅ¡njim doživljajem pojedinca u odnosu na ceo svet koji stoji pred njim. Virtualnost ili imaginarna percepcija stvarnosti projektovana samo i jedino na osnovu individualnog poimanja i saznanja pojedinca, upravo je ona vrsta idealizma za kojom se vekovima tragalo kroz poeziju, kroz stih kroz idealizovani svet ljubavi., kroz lepotu, slobodu duha. Mi prihavatamo, usvajamo, gledamo, volimo, saznajemo, a pri tom kao zatvorenih očiju doživljavamo lepotu i istinu na jedan poseban nematerijalan način, i samo i jedino svojim duhom živimo tu istu stvarnost koja ima savrÅ¡eniji oblik samim tim jer je nedodirljiva. Skeptici će uvek skočiti sa pitanjem “A Å¡ta je tu objektivno, ili realno”? Objektivno, postoji li to kao životna kategorija svih nas? Poznaje li ko od nas objektivnost, čak i kao prostu definiciju? Ako zaoÅ¡trimo stav i kažemo, NA OVOM SVETU NEMA OBJEKTIVNOG, opet ćemo se upustiti u ideju individualnog doživljaja i virtualne objektivnosti. Svaka objektivnost nosi sa sobom skup subjektivnih stavova koji realno egzistiraju samo u ideji, u pojedincu koji ima stav i gradi ga u odnosu na svet oko sebe. I opet smo u vrzinom kolu i izlaza nema. Opet dolazimo do onog unutraÅ¡njeg principa slobode i doživljaja koji postoji u svakome od nas, koji je potpuno virtualan i stvaran u inividualnim kategorijama. Da li možemo da zaključimo da realnost ne postoji, ili da svako ima svoju realnost, ili da svaka realnost egzistira samo ako je opÅ¡teprihvaćena. Koja god ideja bila naÅ¡a vodilja uvek ćemo se vratiti na lične principe i stvarnost projekovanu po unutraÅ¡njim načelima pojedinca.

Može li se zamisliti kategorija slobode bez ideje platonizma koja ide do nestvarnih i nepojmljivih dimenzija? Može li se voleti samo i jedino u ideji, postojati i živeti samo u ideji, kreirati i ostvarivati se a ne dodirnuti ni delić tog postojanja? Možemo li materijalizovati um, ideju, pojam ili pak ljubav, zapitaće se mnogi?… Naravno toliko čuda na ovom svetu, pa zaÅ¡to ne i materijalizacija svega postojećeg – potomstvo kao ostvarenje ideje ljubavi, tehnologija kao proizvod uma i ideja, ali gde je materijalizacija ideje slobode? Nema je, niti je moguća… Sloboda kao početak svega, ali ne početak kome se naslućuje kraj i koji ima jasno konstruisane puteve, već sloboda bez ograničenja, kao od boga data, prvobitna, bez stega i okova… ne sloboda u državi i zakonima, pravima i demokratski ureÄ‘enim druÅ¡tvima. Već sloboda o kojoj se vekovima sanja i peva, ona koja se voli viÅ¡e od sopstvnog bića a bez koje je telo zarobljeno u prostoru i vremenu. Ona je ta koja ostvaruje sve vidove realnosti, čak i one koji nalikuju imagionacijama, ona je vodilja i pokretač svake ideje, temelj i stub pojedinca i njegove vizije sveta. I naravno potpuno je virtualna i ostvariva u virtualnom. I ako pokuÅ¡amo da pobegnemo od virtualnog, pobecicemo i od te i takve slobode koja nam sve puteve ostavlja otvorene, i skida lance i okove sa vrata. Koja realnost je realna i kom se svetu prikloniti, ostvarivom, stvarnom, idealizovanom, tuÄ‘em, naÅ¡em, spoljnom, unutraÅ¡njem, materijalnom, duhovnom… Nisu li svi oni virtualni, doživljeni u slobodnom duhu, pojedinačni i zasnovani na bozanskom pricipu opÅ¡teg dobra?…

Zapitaće se mnogi, “postajemo li mi to robovi neke tamo virtualne stvarnosti ” čiji su temelji u ko zna kojoj demonskoj pakosti, u kojoj je pojedincu dozvoljeno i ostvarivo da živi u svetu koji kreira on sam i da se na taj način izopÅ¡tava i uopÅ¡tava. Ne mi samo tragamo za novim putevima slobode. I nacicemo ih u lepoti sopstvenog saznanja, virtualnoj ideji stvarnosti gde je mnogo toga ostvarivo ako je utemeljeno u težnji ka savrÅ¡enom svetu.

Pravimo li razliku kada čitamo tekst u virtualnoj formi od onog koji drzimo u rukama. Naravno, većina će reći da to nije isto, da ima poseban i drugačiji osećaj kada drži u rukama i kada čita sa tamo nekog koncipiranog nerealnog sajta. Ali informacija je ista, cilj je isti, saznanje je isto. Samo Å¡to je naÅ¡ pristup drugačiji, modifikovan, upakovan u formu vremena u kojem živimo ili smo živeli. Å ta je zaista stvarno i koliko je i ono Å¡to je stvarno virtualno, i da li se sve naÅ¡e ideje i slobode radjaju upravo u virtualnosti, teÅ¡ko da iko može odgovoriti. Ali jedno je gotovo sigurno, u nama poznatim i prihvaćenim kategorijama sveta i druÅ¡tva, čovek je taj koji ograničava sopstvene slobode i projektuje svaki vid realnog saznanja, sputava sebe zakonima pod izgovorom da su to civilizacijske tekovine koje nas razlikuju od svih drugih oblika života, modifikuje sopstveno saznanje svim vrstama medija pod parolom opÅ¡te informisanosti i na kraju, kao zavrÅ¡ni proizvod te i tako oblikovane stvarnosti mi dobijamo savremenog čoveka koji živi u materijalnom izobilju, bez mnogo svesti o sopstvenom postojanju, čiji je um ograničen informacijama, a prvobitna sloboda sputana na svakom koraku. Koliko verujemo u tu i takvu stvarnost, u kojoj je ovjektivno samo ono Å¡to je nametnuto, ostaje na svakom pojedincu da se opredeli, da li će da voli u ideji, da idealizuje i teži ili će da se razmnožava, da li će slobodu da traži u sopstvenom duhu ili zakonima, da li će ljubav da oseti u opÅ¡tem dobru ili u telu… Jer naÅ¡e unutraÅ¡nje biće ipak živi u virtualnim dimenzijama koje su stvarne onoliko koliko mi želimo da budu stvarne, i ostvarive onoliko koliko ih naÅ¡ duh ostvari.