Isidora Sekulić – žena koja je volela tiÅ¡inu

O jednoj od naÅ¡ih najvećih književnica svih vremena, Isidori Sekulić, nije lako napisati članak koji bi stao u nekoliko pasusa teksta. Žena koje je budućim generacijama ostavila kulturno bogatstvo neprocenjive vrednosti, zaslužuje čini se, mnogo viÅ¡e od toga koliko se o njoj zna i priča danas i koliko su naÅ¡i savremenici, spremni da priznaju njenu veličinu. Usamljena, neshvaćena i odbačena, svoj je život privela kraju u strahu od anateme tadaÅ¡nje kulturne elite, koja ju je osuÄ‘ivala očigledno u njoj prepoznajući svog najjačeg konkurenta. Ali Isidora je ćutala. Vrhunac dostojanstva koji čovek ikada može postići, postigla je ta ponosna žena koja ni do svog poslednjeg časa nije odstupala od svojih principa i kosmopolitskih pogleda na svet. Volela je NjegoÅ¡a, doživljavajući ga kao vrhunac pesničkog i umetničkog izražaja, a njena “Pisma iz NorveÅ¡ke”, svrstavaju se u jedan od najlepÅ¡ih putopisa ikada napisanih u srpskoj književnosti. ZaÅ¡to je Isidora volela tiÅ¡inu i zaÅ¡to je pred smrt spalila jednu od svojih knjiga koju je pisala čitav život, pokuÅ¡aćemo da ispričamo u ovoj maloj priči o velikoj srpskoj književnici.

Isidora Sekulić, roÄ‘ena 18 februara 1877. god. u Bačkoj, svoj književni rad započela je prilično kasno, tek posle tridesete godine. Do tada je kao i sve Å¡kolovane žene toga vremena, radila kao nastavnica. Svoju učiteljsku karijeru započela je u Pančevu, gde je nailazila na veliko nerazumevanje sredine, a potom i u Å apcu, da bi od 1919. godine konačno preÅ¡la u Beograd. Veliki gubitak koji je doživela smrću oca i brata Dimitrija (1900.) uslovio je da se i onako povučena i od mnogih neshvaćena, Isidora joÅ¡ viÅ¡e osami i okrene svom književnom stvaralaÅ¡tvu. Nad njihovim grobom provodila je sate i dane u razmiÅ¡ljanju i tugovanju, ali je u svom velikom bolu pronaÅ¡la i delić utehe. Naime, Isidora se sprijateljila sa jednim starim grobarom, koji joj je vremenom prepričavao istorije i sudbine zemunskih porodica koje su tu bile sahranjivane. Ona je to vredno i pomno zapisivala u svoju “crnu svesku”, a najzanimljivije priče kasnije je uobličila u svoju “Hroniku palanačkog groblja”. Ostaće zapisano i to da je Isidora Sekulić prva žena koja je postala akademik, a za dopisnog člana Akademije primljena je 1939. godine, a za redovnog 1950. godine.

Isidora Sekulić je ceo svoj život provela u velikoj usamljenosti daleko od sveta i očiju javnosti, i kao i svi velikani, neshvaćena od malograÄ‘anske desničarske sredine koja ju je često prozivala i etiketirala. BoleÅ¡ljiva i ranjiva, sklanjala se kako ne bi izazivala osudu i podozrenje naročito u tadaÅ¡njim književnim krugovima koji su se u mnogo čemu razlikovali od njenih kosmopolitskih stavova i misaonih Å¡irina. Književnu reč je posmatrala sa najÅ¡irih aspekata ljudskog saznanja i zato je i mnogo putovala i obilazila druge zemlje kako bi proÅ¡irila sve svoje vidike i upoznala se sa drugim kulturama i narodima. Tako su 1914. nastala “Pisma iz NorveÅ¡ke”, jedan od najlepÅ¡ih putopisa ikad napisanih u srpskoj književnosti. U “Pismima iz NorveÅ¡ke” ona potpuno detaljno i mistično dočarava severnjačku prirodu, ljude, predele, i sve to povezuje u jedan dubok misaoni sklop o postojanju, prolaznosti, smrti. TeÅ¡ko da je iko pre nje, i posle nje mogao tako svestrano i bogato da uobliči lepotu doživljenog sa lepotom unutraÅ¡njeg poimanja sveta.

IzmeÄ‘u dva rata – I i II svetskog, Isidora je najveći deo svog stvaralačkog opusa posvetila pripovetkama i esejima. Teme koje je pronalazila za najinspirativnije su bile vezane za lepotu postojanja, prolaznost, porodicu, osvrtala se na sudbine porodice i pojedinaca i njena dela su uvek bila prepoznavana kao ona napisana rukom tople, ljudske, saosećajne duÅ¡e. Ivo Andrić bio je jedan od njenih retkih prijatelja i veliki poÅ¡tovalac njenog književnog rada. Naročito je bio zadivljen i opčinjen upravo njenim kritikama i esejima. Kao književni kritičar, Isidora Sekulić nije spadala u redove onih koji su u to vreme branili i zastupali nacionalističke stavove domaćih pisaca, nije se bavila osudama, već blagonaklonom kritikom i poreÄ‘enjem sa svetskim piscima. Za nju je kultura bila kosmopolitska ideja, ideja sveta i Å¡irine, nikako upakovana u jednu sredinu i jedan narod.

“MeÄ‘utim, u onoj maloj, mučnoj, jednostavnoj Srbijici onoga vremena, ko je bio kosmopolit, i su čim?! Ko je u krvi, i u tradiciji svojih otaca mogao biti kosmopolit u ondaÅ¡njoj Srbiji koja je, kao obično, na sebe natovarila bila vazdan teÅ¡kih domaćih problema oko Srbije, Bosne, Jugoslavije u začetku. Ili smo kosmopoliti bili mi, iz Vojvodine, koji smo baÅ¡ krvi radi bežali u Srbiju?…” – Isidora Sekulić

I upravo iz tog razloga ona je i putovala stalno i neumorno, i u Francusku, i u Nemačku i Skandinaviju i u Rusiju, Malu aziju, Afriku… Sa tih putovanja izrastala je u joÅ¡ umniju, dublju i svestraniju književnicu koju su tadaÅ¡nji prodesničarski lobisti sve viÅ¡e anatemisali. MeÄ‘u prvima koji su je javno osuÄ‘ivali bio je i Jovan Skerlić koji je čak i njeno ime obesmislio rekavÅ¡i da je ono “anacionalno” i “nesrpsko”, a drugi njen progonitelj, koji joj je spremao i hapÅ¡enje zbog knjige o NjegoÅ¡u (”NjegoÅ¡u knjiga duboke odanosti”), bio je Milovan Đilas. Na žalost, te pretnje naterale su je da drugi deo te knjige spali. Ona se uvek branila ćutanjem, jer je u ćutanju pronalazila onu divnu ravnotežu duha i uma. Daleko ispred svog vremena, i duhom i perom, neshvaćena i često osporavana, Isidora Sekulić je u jednom intervjuu iz 1957. god rekla – Volim tiÅ¡inu… Ako neÅ¡to vredim neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale.” Umrla je godinu dana kasnije (5.april 1958. godine), u 81. godini života.

U gotovo, pola veka svog književnog stvaralaÅ¡tva Isidora Sekulić je objavila dela: “Saputnici” (1913.), “Pisma iz NorveÅ¡ke” (1914.), “Đakon Bogorodičine crkve” (1920.), “Hronika palanačkog groblja” (1940.), “Zapisi” (1941.), “Analitički trenuci i teme” (1941.), “Knjiga duboke odanosti NjegoÅ¡u” (1951.), “Govor i jezik kulturna smotra naroda” (1956).

O tome koliko je Isidora Sekulić kao književnica, značajna za srpsku istoriju i kulturnu baÅ¡tinu, ne treba mnogo troÅ¡iti reči. Ona skromna, kakva je uvek bila, želela je da njena dela govore umesto nje same i to je postigla. Ali ono Å¡to je najznačajnije i najvrednije Å¡to je nam je ova velika i hrabra žena ostavila u nasleÄ‘e jeste – borba. Konstantna i neumorna borba protiv predrasuda, protiv lažnog elitizma i nadobudnog i okrutnog nacionalizma koji ne može napred voditi ni jednu naciju. Kultura je ono Å¡to čoveka oplemenjuje, a Å¡irina pogleda ono Å¡to ga čini čovekom.