Biti gej u Srbiji - istine i zablude o homoseksualnosti (II deo)

U prvom delu reportaže na temu položaja homoseksualne populacije u našoj zemlji pokušali smo da na jedan, krajnje jednostavan i nadamo se, objektivan način odgovorimo na neka pitanja vezana za ovu tematiku. Biti gej u Srbiji svakako nije lako, ali pitanje odbacivanja i protivljenja nikako da nađe svoj pravi odgovor. Da li je zaista toliko teško biti drugačiji u zemlji u kojoj su do juče besneli ratovi, nemaština i opšta kulturna i ljudska kriza, ili je isticanje stvari kao što je seksualna orijentacija potpuno deplasirano i nepotrebno? U drugom delu reporaže bavićemo se nekim psihološkim i sociološkim momentima u gej kulturi, postojanjem i aktivizmom organizacija koje štite prava pojedinaca odnosno građana drugačije seksualne orijentacije i pokušati da dobijemo jednu objektivnu sliku o tome u kojoj smo meri, kao društvo, blagonakloni prema različitosti. Postižu li organizacije za gej prava ikakve rezultate, da li se i kada planira organizacija nove gej parade u Srbiji i šta suštinski treba promeniti u tako delikatnim međuljudskim odnosima, pročitajte u nastavku naše priče. On će, nadamo se, dati krajnji zaključak o ovoj temi, a o svemu tome smo razgovarali sa Aleksandrom, mladim gej psihologom iz Novog Sada, Predragom Azdejkovićem, urednikom sajta www.queeria.com i aktivistom za prava homoseksualaca i Majom Uzelac, nekada autorkom kultne emisije “Kulturni nokaut”, a sada urednicom Fresh McCann bloga.

Naš sagovornik Aleksandar, dvadesetpetogodišnji psiholog, na slična pitanja iz prvog dela reportaže, pored ličnog, daje odgovore i iz stručnog ugla.

Kada si postao svestan svoje seksualnosti odnosno seksualnog opredeljenja?

Pre svega, da razjasnimo terminologiju, iako dosta homoseksualaca koristi reč “opredeljenje” smatram da je to potpuno neprihvatljivo. Ja se nisam opredelio (akcenat je na voljnoj odluci) da me privlači isti pol. Stoga, svoje seksualne orijetentacije sam bio svestan oduvek, tj. od momenta kada je kod mene počela da se razvija zrela seksualnost. S početka, naravno psiha dosta radi na potiskivanju nečeg tako opšteneprihvatljivog, pa nije sve išlo savršeno glatko. Sećam se da sam čak i u srednjoj školi imao iluzije da mogu imati nešto sa suprotnim polom. Poslednju takvu iluziju imao sam sa 19 godina.

Kako spoznaja homoseksualnosti utiče na emocionalno stanje mlade osobe u trenutku sazrevanja?

Period života u kom se neko razvija kao ličnost, razvija svoj identitet i postaje seksualno biće je generalno pun turbulencija, za svakog, a posebno za homoseksualne osobe. Neretko je homoseksualna osoba zbunjena i nesigurna. Prosečna osoba ophrvana problemima koje nosi adolescencija, uvek može naći oslonac u porodici, vršnjacima i prijateljima. Gej osoba uz spoznaju da se privlačnost koju oseća prema istom polu posmatra kao nešto nemoralno i bolesno, za podršku za svoje seksualno prilagođavanje neće imati kome da se obrati, a i ako se obrati retko gde će naići na razumevanje.

Koliko je velika hrabrost priznati da si homoseksualac?

Za to nije potrebna hrabrost, već samo biti dovoljno racionalan i nešto vremena. Ali put od ličnog priznanja do toga da to “priznaš” prijateljima ili čak porodici zahteva ogromnu hrabrost. Ja tu hrabrost, nažalost, trenutno ne posedujem.

Kako bi ti definisao homoseksualnost, potpuno nezavisno od činjenice da pripadaš gej populaciji?

Recimo ovako: “Homoseksualnost je osećanje seksualne i estetske privlačnosti ka pripadnicima istog pola iz koje proizilazi potreba uključenja u emotivnu ili seksualnu vezu sa osobom istog pola”.

Kakav je odnos gej muškaraca prema ženama generalno?

Ja sam veliki feminista (hehe). Smatram da su patrijarhalna kultura i potcenjivački stav prema ženama u velikoj meri istog porekla kao i homofobija. I zato sam alergičan i vrlo osetljiv na mizoginiju, zlostavljanje žena i rodnu diskriminaciju, koji su u srpskom društvu vrlo rasprostranjeni.

Da li si ikada poželeo ne budeš to što jesi?

Da, na trenutke sam želeo to, ali samo zato što je moja seksualna orijentacija ekstenzivno neprihvaćena, počev od porodice pa sve do institucija (nemogućnost zasnivanja braka, nepostojanje zaštite od diskriminacije i slično). Ali to su samo trenuci slabosti i ozlojeđenosti i treba znati da potiskivanje i negiranje lične prirode može biti vrlo patogeno u psihološkom smislu.

Šta bi rekao o homofobiji?

Postoje tri tipa homofoba - oni koji mrze zbog toga što su agresivni i moraju nekog da mrze (bili to Hrvati, Cigani ili pederi), drugi su oni koji mrze zato što je to mehanizam odbrane od spoznaje da i sami poseduju nekakve homoseksualne impulse (koji ne moraju biti toliko jaki da bi osoba bila homoseksualna, ali ipak se ne prihvataju i odbacuju) i treći su homofobi iz neznanja, dakle oni koji jednostavno prihvataju bez evaluacije i potrebe da se dublje udube u tematiku - kulturološki model “gej nije okej”. Homofobi iz ove poslednje grupe su uglavnom samo deklarativni i pri kontaktu sa homoseksualcima, uglavnom i većinom menjaju svoje esktremno homofobične stavove.

Gej parada u nekom od gradova Srbije…

Podržavam, naravno, i smatram da je potrebna, iako ja možda tog dana ne bi izašao i paradirao. “Parada ponosa” je jednostavno potrebna, iako će je mnogi pokušati diskvalifikovati onom tezom “pa zašto mi strejteri ne paradiramo kroz grad?” . Pogotovu je poželjna u početnim fazama borbe za prava seksualnih manjina, kasnije ona postaje jedna masovna zabava i žurka.

Šta misliš o zakonu o gej brakovima i usvajanju dece?

Gej brakovi su pitanje razvitka civilizacije i tu prosto nema šta da se doda. Za nekoliko decenija to će biti sasvim normalna stvar, u normalnim državama, dakako. Takođe, kao psiholog ne vidim problem u usvajanju, pogotovu ako pogledamo kako i gde završi većina dece iz domova. Smatram da, kada bi deca sa nekih 2-3 meseca, dakle pre nego što je dominantna kultura i moral izvršio uticaj na taj mali organizam, znala da verbalizuju svoje potrebe, siguran sam da bi oni rekli: “Hoću da rastem uz nekog ko će mi dati ljubav, toplinu i osećaj sigurnosti, i ne zanima me da li je to neko ko je ustupio svoje polne ćelije i u čijoj utrobi sam se razvio ili neko ko je spreman da me prihvati kao svoje dete. Ne zanima me da li će to biti singl žena ili muškarac, ili istopolni ili par muskarca i žene. Ne želim u dom, ne želim da budem nezbrinuto dete!”. Mišljenja psiholoških asocijacija u velikoj meri se slažu da orijentacija usvojitelja ne utiče negativno na dete, a da odrastanje van porodice može da utiče negativno. Takođe sa čisto ekonomskog stanovišta, državi je u cilju da zbrine napuštenu decu. Veliki procenat homoseksualnih parova želi decu i oni su spremniji da usvoje decu koja spadaju u teško usvojive (npr. hiv pozitivna ili deca sa fizičkim nedostacima).

Predrag Azdejković, urednik sajta Queeria, jedan je od najrelevantnijih sagovornika na temu gej aktivizma u Srbiji. Ono što se osim suštinskog pitanja problema netolerancije prema gej populaciji nameće kao dodatno, jeste - da li je gej zajedinca u Srbiji dovoljno aktivna i organizovana i uopšte da li ima pravilan pristup problemu neprihvatanja i odbacivanja od okoline. Gde se krije ključ rešenja tog problema (ako on uopšte postoji) i ima li nade da se u Srbiji nešto promeni u stavu prema različitosti?

Koje su to organizacije u Srbiji koje se zalažu za prava homoseksualne populacije?

Trenutno na prostoru Srbije (ne uključujući Kosovo) deluju Asocijacija Duga, Deve, Gej strejt alijansa, Gejten LGBT, Labris, Lambda, LGBT Vojvodina, Novosadska lezbejska organizacija, Queeria centar, SPY i Taboo, koje se sve zalažu za prava homoseksualne populacije. Nadam se da nisam neku preskočio. Toliko organizacija, a tako malo napretka.

Šta misliš da je glavni razlog tome?

Glavni problem je da postoji veliki broj organizacija, koje imaju po dva-tri člana i samim tim u Srbiji nemamo jaku organizaciju sa velikim članstvom, tj. gej pokret nije masovni pokret, već razbijen na komadiće. Da situacija bude još gora, postoji trend osnivanja novih organizacija, kao da ovaj broj nije dovoljan. Odgovornost za takvu situaciju vidim u već osnovanim grupama sa većim stažom postojanja, jer se nisu potrudile da privuku novo članstvo. Takođe, na sve to treba dodati da sama gej populacija, generalno nije zainteresovana za gej aktivizam, jer većina ima problem da pozitivno sagleda svoju seksualnost, a kamoli da se još i bore za svoja prava.

Kakvo je stanje sa političkim partijama i nevladinim organizacijama? Ima li onih koje se otvoreno zalažu za prava gej populacije?

Većina nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima podržavaju prava gej populacije i tu treba izdvojiti Jukom, Helsinški odbor za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo, Žene u crnom i Inicijativu mladih. Što se tiče partija trenutno jedino partije okupljene oko LDP-a otvoreno podržavaju prava gej populacije. LDP je skoro podneo Predlog zakona protiv diskriminacije, kojim bi se kažnjavala i diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije.

Koji su to osnovni problemi našeg društva gledano sa stanovišta neprihvatanja odnosno odbacivanja svega onoga što je drugačije?

Mislim da je glavni razlog strah. Strah se javlja zbog nemanja dovoljno informacija i zbog predrasuda. Ako uzmemo gej muškarce i predrasude koje vladaju, da smo pedofili, sidaši i bolesnici, koji samo čekaju da im neko okrene leđa da ga zaskoče, naravno da će se ljudi plašiti i mrzeti nas. Na sve to treba dodati činjenicu da većina gej muškaraca krije svoju seksualnost, što doprinosi kreiranju predrasuda jer oni koji treba da ruše te predrasude se kriju po ormanima. Većina ljudi koji imaju negativno mišljenje o gej muškarcima i lezbejkama, ne poznaje nijednog, tj. misli da ne poznaje nijednog gej muškarca niti lezbejku.

Kako vidiš budućnost u Srbiji po pitanju?

Nadam se da ću tu budućnost u Srbiji gledati iz neke daleko egzotične zemlje kao crne vesti iz otadžbine. Ja sam pesimista i jedino što mogu da poručim jeste da, ako imate šansu da odete iz ove zemlje, nemojte previše da razmišljate, nego spakujte kofere i bežite. To naročito savetujem gej muškarcima i lezbejkama. Ja trenutno imam neke planove vezane za ovu zemlju i ako se oni ne ispune, odoh i ja. Vraćam se u Nemačku iz koje sam i došao (eto dokaza da je pederluk stigao sa Zapada).

Kako reaguješ na izjave da je i hetero populacija ugrožena od strane gej populacije agresivnim ponašanjem i propagiranjem nečeg što nije “normalno”?

Tada postajem agresivan i vulgaran jer me to jako nervira. Takođe me nervira kada neko kaže da je homoseksualnost pomodarstvo. To mi je jako licemerno i debilno. Zamislite sada jednog heteroseksualnog muškarca koji zbog našeg „propagiranja“ i mode odluči da bude peder. Ne sviđa se njemu analni seks, ali nema veze, to je moda. Možeš misliti, moda! Moda da te jure “skinsi” da te ubiju, da te malteriraju i vređaju, ismejavaju i diskriminišu. Pa krenite od sebe. Da li bi ste promenili svoju seksualnu orijentaciju zato što je drugačija moda i zbog „propagiranja“? Ja ne bih, iako me na svakom koraku dočekaju poruke “budi heteroseksualan”.

Na sajtu čiji si urednik nedavno je organizovana anketa “Naj frajer 2007″ u kojoj su bili nominovani muškraci iz našeg javnog života. Kako i na osnovu kojih kriterijuma je sačinjena lista i kako komentarišeš rezultate glasanja?

Listu su sačinili gej muškarci, posetioci našeg sajta i naši myspace prijatelji. Pobedio je Novak Đoković, što nije iznenađenje, jer je on trenutno nacionalna zvezda. Na listi je bilo i mačo muškarčina i starijih moćnih muškaraca i mlađih “babyface” frajera. Bio mi je interesantan jedan komentar na sajtu “Kurira”, koji je izveštavao o glasanju, kako je to orkestrirana kampanja protiv Novaka Đokovića. Znači pored toga što je strašno biti peder, strašno je biti i gej ikona.

Šta se dešava po pitanju organizacije gej parade u Srbiji? Da li je ta ideja načisto propala ili ima nekih indicija da se ponovo pokrene pitanje njenog održavanja?

Od kada se desila prva gej parada u Srbiji 2001. godine bilo je nekoliko pokušaja da se organizuje nova gej parada, ali su propali. Prošle godine je u Zagrebu organizovan Internacionala Pride u kome su učestvovale sve zemlje regiona u kojima je nemoguće organizovati nacionalnu paradu. Postoji ideja da se sledeće godine za vreme Evrovizije organizuje parada.

Da li je Srbija spremna za “gay pride”? Ako nije, kada će i da li će ikada biti?…

Smatram da Srbija trenutno nije spremna za gej paradu, jer gej populacija nije spremna. Paradu treba organizovati onog trenutka kada gej učesnika bude bilo više od onih koji bi došli da nas tuku. Znači nekoliko hiljada. Do onog trenutka kada sam LGBT populacija ne shvati da treba da izađe na ulicu i izbori se za svoja prava, pre svega na poštovanje i lično dostojanstvo, do tada o gej paradi ne treba razmišljati, već raditi sa populacijom.

Koje je tvoje generalno viđenje položaja gej populacije u Srbiji danas i šta bi prvo promenio?

Ja bih prvo promenio gej populaciju. Mislim da sama populacija o sebi ima jako loše mišljenje. Primećujem da sami gej ljudi negde podsvesno sebe sagledavaju kao osobe drugog reda, kao bolesne i da rade nešto loše. A kako mogu drugi da nas prihvate kao normalne i bića koja zaslužuju poštovanje, kad ni mi sami o sebi nemamo takvo mišljenje?!

Maja Uzelac kao jedna od naših poznatih novinarki i ličnosti oslobođene od predrasuda bilo koje vrste, svojevremeno se i sama bavila sličnim pitanjima u svojoj kultnoj emisiji “Kulturni nokaut”. Svoj lični stav i način razmišljanja iz ugla nekoga “sa druge strane”, iznela nam je odgovorivši na nekoliko pitanja koja smo joj postavili. Nadahnuto kao što smo od nje i navikli…

Kakav je tvoj odnos i pogled na gej kulturu generalno i u kojoj meri konzumiraš njene produkte?

Volim da mislim da postoji samo kultura (i nekultura). Da li je stvaraju gej ili strejt pojedinci, dođe mi na isto, ako mi se svidi. Sad, naravno, postoje neke osobine koje se češće nalaze u produktima gej pojedinaca nego ostalih. Ako govorimo o kempu, neobaroku, šarenilu, post-popu i sl. onda, da, moj privatni ukus je u priličnoj meri na liniji tzv. gej kulture, ili u svakom slučaju mnogo više nego na liniji popularne metroseksualne kulture (ako tako uopštimo produkte obezbojene minimalizmom, svedenošću, tzv. „pravom merom ukusa“, zapravo ukusom iz ilustrovanih časopisa).

Da li u Srbiji i postoji gej kultura?

U istoj onoj meri u kojoj u Srbiji postoji kultura uopšte. Dakle, da. Dakle, ne. Dakle, možda. U prošlosti svakako, u budućnosti, nadam se. U sadašnjosti… dosta skromno je to.

Činjenica jeste da pripadnost homoseksualnoj populaciji u Srbiji nije baš popularna. Šta misliš da su najveći razlozi tome?

Strah od svega što, ionako fragilnu, egzistenciju pojedinca može da dovede pod znak pitanja. To će reći, strah od preispitivanja. Strah od novog. Strah od viška mogućnosti. Čoveku u Srbiji ne treba nuditi nove opcije za život. On je permanentno u problemu i povodom svih starih. Možda bi se nešto promenilo ako bi ga neko nahranio. Sledeća generacija već bi mogla da pročita i neku knjigu. A ona tamo, naredna, ne bi se plašila kad čuje reč “gej”.

Da li misliš da je stepen homofobije u Srbiji veći nego u ostalim zemljama i šta misliš odakle ona potiče?

Pećinski sindrom. Mislim da postoje samo dve emocije u korenu svega: ljubav i strah. Kad nema ljubavi, a nema je kad si gladan, žedan i hladno ti je - ostaje samo strah.

Jesu li žene manje ili više homofobične od muškaraca?

U onoj meri u kojoj su manje gladne. Kad nađu nekog da ih nahrani, budu odmah pitomije. A muškarce obično neće niko drugi da hrani.

Da li si ikada došla u situaciju kada si za sebe (intimno) mogla reći da si odreagovala homofobično?

Ne. Ponekad me iznervira višak afektacije i višak brbljanja, ali to nije homofobija već ordinarna nervoza kad mi je loš dan. Osim toga, pravi prijatelji znaju kad se ćuti, a kad se brblja, bili gej ili strejt.

Kakav je tvoj stav prema feminizmu i kako sebe vidiš u tom smislu?

To je imalo funkciju kad žene nisu mogle da glasaju i da budu predsednice, dakle svaka čast Klari Cetkin i ekipi. Kad je to jednom postignuto, svako za sebe (a Bog protiv svih). Ja se u tom smislu osećam sasvim antifeministički. Nikad nisam primetila nikakav problem koji proizilazi iz toga što sam žensko, sve mogu (ako sama sebe ne sprečim). Ako neko hoće da me uhvati za dupe - lupim ga po ruci, brushalter je neophodan ako misliš na budućnost, ako neko želi da me zaštiti – hvala mu… Uostalom, divno je imati male ženske privilegije i biti nesposoban da prevežeš kabl. I imati nekog da to uradi umesto tebe. I peglati muške košulje. I ceo paket.

Koje je tvoje generalno viđenje položaja gej populacije u Srbiji danas i šta bi i u kojoj meri trebalo menjati?

Dobro se drže. Što manje kukaju, to im više snage ostaje. Ništa se ne menja ukazima, ni odjednom. Borba za mozak traje. Lepota je u putu, pa čak i ako se nikad ne stigne.

Šta može biti zaključak cele priče? Biti gej u Srbiji, zemlji koja već godinama teškom mukom prolazi kroz tranziciju i katarzu koja mora doneti poboljšanje u svakom segmentu življenja, nije ni malo lako. U Srbiji nije lako biti drugačiji i to je generalno problem malih zatvorenih sredina, gde je najvažnije i najpoželjnije “ne izdvajati se” i “ne štrčati”. Oko 80% homoseksualaca krije svoju seksualnu orijentaciju, a jedan od najvažnijih razloga tome je upravo - strah. Strah od anateme okoline i najbližih. Iz toga verovatno, proizilazi i neefikasnost aktivizma i nemogućnost da se na pravi način, sa značajnijim brojem pristalica, ljudima pojasni i približi pojava homoseksualizma na način koji je oslobođen od predrasuda. Uvek će biti jedan veliki deo ljudi koji homoseksualnost smatra bolesnim i lošim po društvo i to ne samo u Srbiji, već svuda. U svakom društvu postoje individue ili skupine koje daju sebi za pravo da sude. To je ono što je suštinski loše - osuda. Bili gej ili hetero, prostitutka ili kaluđerica, lopov ili humanista - niko i ništa vam ne može dati pravo da drugome sudite. A kada u Srbiji građanska, a pre svega ljudska svest dođe na nivo, da se oslobodi decenijskog manira osude prema svemu što nema boju i ukus na koji smo navikli, onda ćemo verovatno, na pitanje kako je biti gej u Srbiji, moći da dobijemo i neki drugi odgovor…