Isidora Sekulić - žena koja je volela tišinu
O jednoj od naših najvećih književnica svih vremena, Isidori Sekulić, nije lako napisati članak koji bi stao u nekoliko pasusa teksta. Žena koje je budućim generacijama ostavila kulturno bogatstvo neprocenjive vrednosti, zaslužuje čini se, mnogo više od toga koliko se o njoj zna i priča danas i koliko su naši savremenici, spremni da priznaju njenu veličinu. Usamljena, neshvaćena i odbačena, svoj je život privela kraju u strahu od anateme tadašnje kulturne elite, koja ju je osuđivala očigledno u njoj prepoznajući svog najjačeg konkurenta. Ali Isidora je ćutala. Vrhunac dostojanstva koji čovek ikada može postići, postigla je ta ponosna žena koja ni do svog poslednjeg časa nije odstupala od svojih principa i kosmopolitskih pogleda na svet. Volela je Njegoša, doživljavajući ga kao vrhunac pesničkog i umetničkog izražaja, a njena “Pisma iz Norveške”, svrstavaju se u jedan od najlepših putopisa ikada napisanih u srpskoj književnosti. Zašto je Isidora volela tišinu i zašto je pred smrt spalila jednu od svojih knjiga koju je pisala čitav život, pokušaćemo da ispričamo u ovoj maloj priči o velikoj srpskoj književnici.
